EZOTERIJA Secrets

EZOTERIJA Secrets

Blog Article

Brojevi 27 : 12—14). I ta smrt odgovara legendarnoj i paradigmatičnoj Mojsijevoj ličnosti. Sve što se može reći o osobi poznatoj pod tim imenom, jeste da su je obeležili dramatični, višestruki susreti sa Jehovom. Otkrovenje čiji je Mojsije bio posrednik, istovremeno ga je pretvorilo u ekstatičnog propovednika — proroka i u »čarobnjaka«; bio je uzor levitskih sveštenika i harizmatslci poglavar bez premca, koji je uspeo da grupu klanova preobrazi u jezgro nacije, Izrailjevog naroda.

deset zapovesti, »Nemoj imati drugih bogova uza me«, pokazuje da tu nije reč o monoteizmu u strogom značenju izraza. Postojanje drugih bogova se ne poriče. U pobedničkoj pesmi koju peva posle prolaska kroz much more, Mojsije kliče: »Tko je kao ti, Jahve među bogovima«* (Izl. fifteen : eleven). Ali, traži se bespogovorna vernost, jer je Jehova »lavatory ljubomoran«** (Izl. 20: five). Borba protiv lažnih bogova počinje odmah po izlasku iz pustinje u Baal Peoru.*** Tu su kćeri moavske pozvale Izrailjce da prinesu žrtve moavskim bogovima. »I narod jeđaše, i klanjaše se bogovima njihovijem« (Brojevi, 25 :2 i dalje), izazvavši time Jehovinu srdžbu. Ta borba koja je otpočela u Baal Peoru, za Izrailj traje još uvek. Značenje druge zapovesti: »Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike...« ne može se lako dokučiti. Tu nije reč o nekoj zabrani kulta idola. Znamo da su slike, odomaćene u paganskim kultovima, bile samo stajalište božanstva. Ideja koja stoji iza ove zapovesti verovatno podrazumeva zabranu da se Jehova predstavlja nekim kultnim predmetom. Kao što nije imao »ime«, Jehova ne treba da ima ni »sliku«. bathroom je dopuštao da ga neki povlašćeni neposredno vide; preostalom čovečanstvu očitovao se preko svojih dela. Za razliku od drugih božanstava Bliskog istoka koja su se očitavala istovremeno u ljudskom i životinjskom, ili u kosmičkom obliku, Jehova je isključivo poiman kao antropomorfan.

kosmički component, Vetar, koji je divinizovan u litvanskom Vejopatisu, »Gospodaru Vetra«, i u iranskom i indijskom Vajauu. Ali u poslednja dva slučaja, reč je samo o kosmičkim epifanijama: 1, naročito iranski Vaju, pokazuju karakteristike bogova vrhovnih vladara. Indoevropljani su razvili osobenu mitologiju i teologiju. Oni su prinosili žrtve i poznavali magijsko-religioznu vrednost reči i pesme (*KAN). Raspolagali su shvatanjima i obredima koji su im omogućavali da posvete prostor i da »kosmizuju« oblasti u kojima se nastanjuju (ovaj mitsko-obredni state of affairs je potvrđen u staroj Indiji, u Rimu i kod Kelta), što im je, osim toga, omogućavalo da periodično obnove svet (obrednom borbom između dve grupe učesnika u obredu, a tragovi tog obreda su se zadržali u Indiji i u Iranu). Smatralo se da bogovi prisustvuju svečanostima i pred njima su bile spaljivane žrtve. Indoevropljani nisu podizali svetilišta: vrlo je verovatno da se kult proslavljao u posvećenom ograđenom prostoru, pod vedrim nebom. Evo još jednog bitnog obeležja: usmeno prenošenje predanja, odnosno zabrana korišćenja pisma prilikom susreta sa civilizacijama Bliskog istoka. Ali, kao što je i trebalo očekivati imajući u vidu brojne vekove koji su prve seobe Indoevronljana (Hitita, Indoiranaca, Grka, Itala) razdvajali od poslednjih (Germani, Balto-Sloveni), zajedničko nasleđe se ne može uvek prepoznati u vokabularu, kao ni u teologijama i mitologijama istorijske epohe.

metičke spekulacije. Naglasimo samo da je uzor ljudske androginije božanska dvopolnost i da je to shvatanje zajedničko izvesnom broju kultura. 7

This is not a tough “physical exercise practice”. We use the body to operate with the classical poses in the therapeutic and transformative way.

Yoga is actually a Sanskrit phrase translated as “yoke” or “union.” To yoke indicates to attract together, to bind jointly; or to unite. Its purpose is always to yoke or develop a union of the body, intellect, soul, and common consciousness.

ovih iskonskih slika u vezi sa vatrom; takvo je, na primer, shvatanje tvoračke božanske igre (lila) koje se objašnjavalo »igrom« plamena. Što se tiče izjednačavanja vatre (svetlosti) i uma — ono je svuda rasprostranjeno. 39 Ovde najbolje možemo prosuditi značaj Agnija u indijskoj religiji i duhovnosti; on je podstakao bezbrojne kosmo-biološke meditacije i spekulacije, olakšao je sinteze koje teže svođenje brojnih i različitih planova na jedan jedinstveni i osnovni princip. Naravno, Agni nije bio jedini indijski bathroom koji je pothranjivao takve snove i razmišljanja, ali se on nalazi na prvom mestu.

6 Svako manifestovanje svetog značajno je za istoričara religija; ali, je isto tako očigledno da struktura boga Anu, na primer, ili teogonija i kosmogonija koje prenosi Enuma eliš, ili saga o Gilgamešu, bolje otkrivaju religioznu kreativnost i originalnost Mesopotamije nego, na Drimer, apotropejski obredi protiv Lamaštua ili mitologija boga Nusku. Ponekad, značaj neke religiozne tvorevine otkrivaju i njene potonje valorizacije. Osrednje smo obavešteni o Eleusinskim misterij ama i o najranijem orfizmu; međutim, to što je evropska elita njima opčinjena već dvadeset vekova predstavlja religioznu činjenicu od najvećeg značaja, čije posledice još nismo procenili. Sigurno, eleusinske inicijative i tajni orfički obredi, koje su slavili neki pozni autori odslikavaju mitologizujuću gnosu i grčko-orijentalni sinkretizam. Ali, upravo je to shvatanje Misterija i orfizma uticalo na srednjovekovni hermetizam, i talijansku renesansu, »okultne« tradicije XVIII veka i na romantizam; i upravo su Eleusinske misterije učenjaka, mistika i aleksandrijskih teologa nadahnule evropsku modernu poeziju, od Rilkea do T. S. Eliota i Pjera Emanuela. Možemo raspravljati o vrednosti kriterijuma izabranog za razgraničavanje velikih doprinosa istoriji religijskih ideja. Njega, međutim, potvrđuje razvoj brojnih religija; jer upravo zahvaljujući dubljim krizama i tvorevinama koje su otuda proizišle, religiozne tradicije su uspele da se obnove.

46. Kumarbi i Vrhovna vlast Veoma je važna pojava koja je nazvana huritsko-hititska »teogonija«,thirteen odnosno, sled mitskih zbivanja čiji je glavni junak Kumarbi, »Otac bogova«. Uvodna epizoda — »kraljevstvo na Nebu« — objašnjava uzastopno smenjivanje prvih bogova. Na početku, Alalu je bio kralj a Anu, najznačajniji među bogovima je padao ničice pred njim i služio ga. Ali, posle devet godina, Anu ga je napao i pobedio. Alalu je tada pobegao u Donji svet a Kumarbi je postao sluga novog vladara. Ponovo je prošlo devet godina i sada je Kumarbi napao Anua. On je pobegao uzletevši prema nebu ali ga je Kumarbi progonio, dočepao ga za noge i bacio na zemlju, odgrizavši mu prethodno »krsta«.14 Pošto se on smejao i veselio svom junaštvu, Anu mu objavi da ga je oplodio. Kumarbi ispljunu ono što je još imao u ustima, ali jedan deo Anuove muške snage prodre u njegovo telo i on tako ostade noseći sa tri boga. Nastavak teksta je teško oštećen, ali se pretpostavlja da su Anuova »deca«, na čelu s Tešubom, bogom oluje, povela rat protiv Kumarbi ja i srušila ga s prestola. Sledeća epizoda, »Ulikumijeva pesma«, priča o Kumarbijevim naporima da povrati kraljevstvo koje mu je oteo Tešub.

On je zatim primetio da postoji sparivanje muško-ženskih vrednosti, na primer, bizona (žensko) i konja (muško). »Protumačena« u svetlu ove simbolike, pećina se pojavljuje kao organizovani svet koji nosi svoja značenja. Za Leroa-Gurana nema nikakve sumnje u to da je pećina bila svetilište a da su kamene ploče ili figurine predstavljale »pokretna svetilišta« koja imaju simboličku strukturu kao i ukrašene pećine. Međutim, ovaj autor priznaje da nas sinteza koju je, kako smatra, uspeo da rekonstruiše, ne uči jeziku paleolitske religije. Njegov metod mu ne dozvoljava da prepozna »događaje« koji se prikazuju na nekim zidnim slikama. U čuvenom prizoru iz Laskoa, koji su drugi istraživači protumačili kao udes u lovu ili kao šamansku seansu, Leroa-Guran vidi samo jednu pticu koja pripada nekoj određenoj »topografskoj grupi« i koja »simbolički ima istu vrednost kao čovek ili kao nosorog, koji se na tom zidu nalaze u njenoj neposrednoj blizini« (nav. delo, str. 148). Osim sparivanja simbola različitih seksualnih vrednosti (što možda objašnjava religiozni značaj koji se pridaje toj komplementarnosti), jedino što Leroa-Guran može da tvrdi jeste »da ti prikazi kriju izuzetno složen i bogat sistem, mnogo bogatiji i mnogo složeniji nego što smo to doskora zamišljali« (str. 151). eighty M. M. Gerasimov, »Paleolitičeskaja stojanka Mal'ta«, str. 40, rezime Karla Jettmara u Les religions arctiques et finnoises, str. 292.

50 Kasniji preobražaji »junaka«, od srednjeg veka do romantizma, biće analiziram u III tomu ovog dela.

postoji začuđujuća paralela mitsko-obrednog scenarija purušamedha: ranjen kopljem i obešen o Drvo sveta tokom devet noći, Odin žrtvuje »sebe samome sebi« kako bi stekao mudrost i ovladao magijom (Hâvamâl, 138). Prema Adamu de Bremu (Brème), koji je pisao u XI veku, ta žrtva je svake devete godine obnavljana u Upsali vešanjem devet ljudi i drugih životinjskih žrtava.

); i 4) kosmogonijsko delo je na kraju ovenčano stvaranjem čoveka. Šestog i poslednjeg dana, lavatory kaže: »da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke«, itd. (1: 26). Nijednog spektakularnog poduhvata (kao što je borba Marduka i Tijamat), 4 nikakvog »pesimističkog« elementa u kosmogoniji ili u antropogoniji (svet stvara neko prvobitno »demonsko« Biće — Tijamat, čoveka stvara neki arhidemon, Kingu). Svet je dobar, a čovek je imago dei;* kao i njegov Tvorac i uzor, on živi u Raju. Ipak, kao što Knjiga postanja uskoro podvlači, život je mučan mada ga je bathroom blagoslovio, i ljudi više ne žive u Raju. A sve je to posle2 L nekim prevodima Tvorac je zamišljen u obliku ptice. Ali reč je o »stvrdnjavanju« izvornog simbola: Božanski duh lebdi nad vodenom masom, slobodan je da se pokreće; prema tome, on »leti« kao neka ptica. Podsetimo i na to da je »ptica« jedna od arhetipskih slika duha. 3 Dodajmo da je tvoračka reč bogova potvrđena i u drugim predanjima, ne samo u egipatskoj teologiji, nego i kod Polinežana. Up. Eliade, factors du mythe, str. 44 i dalje. four Ali postoje drugi tekstovi koji spominju pobedu nad zmijolikim čudovištem po imenu zmaj (tannin), Rahab ili Levijatan, a koji podsećaju na mesopotamska i kanaanska predanja (up. na primer Psalm 74: 13 i dalje; Knjiga o Jovu 26: twelve i dalje). * Lat.: slika boga (prim. prev.).

(Poslovi, 113 i dalje). Ali ovo rajsko doba — čije paralele nalazimo u mnogim predanjima — završilo se Kronovim padom. 15 Hesiod read more pripoveda da je posle toga ljude zlatne rase »prekrila zemlja« i da su bogovi stvorili manje plemenitu rasu, ljude srebrnog doba. Zbog njihovih grehova, ali i zbog toga što bogovima nisu hteli da prinose žrtve, Zevs je odlučio da ih uništi. On je tada načinio treću rasu, bronzanu; surove i ratoborne ljude koji su se, na kraju, svi međusobno poubijali. Zevs je zatim stvorio jednu novu generaciju, generaciju heroja; oni su postali slavni zahvaljujući veličanstvenim borbama pod Tebom i Trojom. Mnogi su poginuli, a ostalima je Zevs odredio boravište na kraju Zemlje, na Ostrvima blaženih gde nad njima vlada Kron (Poslovi, one hundred forty—169). Hesiod ne govori o petoj i poslednjoj generaciji, gvozdenoj. Ali on se jada kako mu je bilo suđeno da se rodi baš u to doba (Poslovi, 176 i dalje). Predanja koja saopštava Hesiod postavljaju brojne probleme, ali se svi oni ne tiču našeg zadatka. Mit o »savršenosti početaka« i o prvobitnom blaženstvu, koji su izgubljeni posle nekog udesa ili »greha«, prilično su rasprostranjeni. Varijanta koju navodi Hesiod jasno kazuje da se opadanje odvija progresivno, u četiri etape, što podseća na indijsko učenje o četiri fuge. Ali fuge se ne vezuju za metale, mada se govori o njihovim bojama — beloj, crvenoj, žutoj i crnoj. Nasuprot tome, metale kao osobena obeležja istorijskih epoha susrećemo u Nabukodonosorovom snu (Danijel, 2 : 32—33), i u nekim kasnijim iranskim tekstovima.

Report this page